Прича (не)срећног Срећка

Моје име је Срећко. То име ми је дао мој Марко, који ме је пронашао прозеблог и изгладњелог у свом насељу. Како сам ту доспио, далеко од своје мајке, немам појма. Вјероватно су ме зли људи отргли из мајчиног загрљаја, ставили у ауто и избацили у ово насеље. Лутао сам по непознатом насељу гладан и уплашен све док ме нису угледала нека дјеца. Однијели су ме пред своју зграду и били су груби према мени. Данима су ме малтретирали и водали на предњим ногама. Али једнога дана појавио се тај дјечак Марко. <

Почео је викати на дјецу да ме не пате и да ме пусте. Узео ме је у своје руке и донио својој кући. Дао ми је млијека и рекао је да ћу се звати Срећко зато што сам срећан што ме је пронашао, и што ће ме баш он усвојити. И баш сам се тако и осјећао, срећно. И да кажем, за оне који још нису схватили, ја сам мачак.

А онда је дошла Госпођа Мама. Марко је питао маму да ли може да ме усвоји. Она је рекла да то не долази у обзир, може ме само нахранити и вратити тамо гдје ме је нашао. Марко и ја смо молили Госпођу Маму да ме не враћа, али није вриједило. И тако сам се опет нашао сам, у непознатом, кријући се од дјеце.

Након пар дана лутања некако набасам на Маркову кућу и уђем у двориште. Како сам био срећан кад сам видио Марка... Повикао сам: „Марко, ево твог Срећка, вратио се.“ Марко се много обрадовао када ме је видио. Цијели дан смо се играли и мазили. И баш кад сам помислио како сам пуно срећан са својим Марком, појави се опет она, Госпођа Мама. Марко је поново почео убјеђивати маму да му дозволи да ме усвоји, да останем с њима у кући бар док не прођу ови хладни јесењи и зимски дани. Госпођа Мама је била неумољива. Рекла је да животињама није мјесто у кући, да се „лињају“ (ма шта то значило), да имају бува, да гребу намјештај, и шта све није напричала, да сам се застидио самог себе. А кад је рекла да се могу омацити и да не зна шта и куд би са мачићима, морао сам се прекрстити. „Па, жено драга, зар не видиш да сам ја мушко, мушко, шта је с тобом“, викао сам из свег гласа. На крају је рекла да у животу није видјела ружније маче, да су ми остале само очи и уши. Хтио сам јој рећи да су и њој остали само нос и наочале, али суздржао сам се од коментара јер би се могла још више наљутити. Морао сам брзо смислити план или ћу опет завршити сам и напуштен на милост и немилост људи. Одлучио сам да мало одглумим. Трљао сам главу о њена стопала, прео сам, гледао сам је заљубљено својим крупним окицама и пружао шапице према њој. И успјело је. Рекла је да могу презимити у кући али да нужду морам обављати вани. Био сам опет срећни Срећко.

Добио сам своју корпу, јастучић, посуду за храну и воду. И пуно млијека и гранула. А најбоље од свега било је што сам добио љубав. Једног дана су ме посули некаквим бијелим прахом и од тога сам тако смрдио да су сви бјежали од мене. Чак су ме и моје мале црне бубице напустиле, а већ сам се био навикао на њих. Други дан ме је Марко окупао (била је то страва и ужас, али то је нека друга прича). Кад бих морао изаћи ван, стао бих испод прозора и замолио некога од укућана да ми отворе. Они би тада рекли како сам паметан мачак, а ја сам био поносан на себе. Чак ми је једном Госпођа Мама рекла да нисам више тако ружан, да сам се прољепшао од када сам се удебљао. Од тад сам почео јести још више. Једном сам мислио да ћу експлодирати колико сам се прејео. С временом сам пред кућом упознао неке цице комшинице. Шепурио сам се пред њима и хвалио сам се како уживам у кући. Истина, знао сам понекад и одлутати за њима. Али сам се увијек враћао. Сада сам имао свој дом.

И тако је прошла јесен, дошли су хладни зимски дани. Ја сам само јео, излежавао се и уживао са својим Марком. И опет јео. Госпођа Мама ми је једном рекла да мачке треба да лове мишеве а не само чекати да им се донесе ручак. Устао сам увријеђен и изашао напоље потражити Марка да му се пожалим. Марко баш и није схватио шта му говорим, али ме је, као и увијек, узео у наручје и погладио, а ја сам првом приликом кад су се врата отворила поново одјурио у кућу. Није ми било јасно зашто дјеца воле снијег кад је тако мокар и хладан. А и није ме било брига што ће Госпођа Мама рећи за мишеве, ја сам обожавао саламу и грануле.

И тако је, дан за даном, прошла и зима. Долазили су љепши и топлији дани а ја сам све више времена проводио вани. Сада су ме и друга дјеца призивала себи и мазила, нарочито дјевојчице. Нико ме више није шутао, сви су знали да сам ја Марков Срећко. А и цице комшинице су почеле чудно мјаукати и призивати ме, али и то је нека друга прича.

И све је било лијепо и идилично док Госпођа Мама није одлучила да ја више не могу бити у кући. Покупила је моје ствари и избацила ме напоље. Људи, нисам знао шта се дешава, нисам ништа скривио (осим што сам једном скочио на сто и оборио тањир, али то је било раније). И тако, моја корпа, јастучићи и посуде за храну и воду нађоше се на тераси под једним столом. Истина, био сам заштићен од сунца и кише, али сам се осјећао понижено. Цице комшинице су се почеле окупљати око куће и задиркивати ме: „Гдје ти је сад твој дом и твој газда Марко“, или „Док си се шепурио, шепурио си се“. Изнервирале су ме много, и рекао сам им: „Гуске једне, ви никад нисте ни завириле у кућу својих газда, него се по цијелу зиму мрзнете под терасама и којекаквим шупама.“ „А Марко није мој газда, он је мој друг!“ Отишле су љуте и по цијелом насељу су разгласиле да сам ногиран и избачен из куће. Питао сам Марка шта се дешава. Рекао ми је да је мама тако одлучила јер се пуно лињам. Свашта. Па лиња се и она, гледао сам је кад се чешља. Знао сам да ће ми та Госпођа Мама кад-тад доћи главе.

Добри мој Марко је данима покушавао наговорити маму да ме врати у кућу. Пар пута сам покушао на превару ући. Покушао сам опет са глумом, али ништа. Госпођа Мама је била неумољива. Након пар дана од мог избацивања дошла је до мене, узела ме у крило и почела мазити, а ја бих је најрадије огребао. Некако сам се суздржао од гребања, смирио се, и одлучио сам да је саслушам. Рекла је да јој је жао што ме је протјерала из куће, али да тако мора бити, да је сад лијепо вријеме и да могу бити пред кућом, да сам сигуран ту под столом, не киснем, а и капија ће бити затворена да пси не могу улазити. На крају је обећала да ћу зиму опет провести у кући. Ја сам само ћутао, да види да сам увријеђен.

И тако сам се помирио са својом судбином. Навикао сам се на ново окружење и на нове звукове по ноћи. Кад боље размислим, није ми лоше ни под столом. Сви ме мазе и хране, Марко и његови другари и другарице ме воле, са цицама комшиницама сам опет у добрим односима. А можда сад, кад сам већ вани, почнем и мишеве ловити, да ми Госпођа Мама више не може приговарати.

Ето, то би била моја животна прича, а ви процијените да ли сам срећни или несрећни Срећко.