Себично маче

У једној малој улици живјело је сиво маче са својом породицом. Маче није имало браћу и сестре, сва пажња родитеља била је усмерена на њега па је било размажено.

Када би се играло са другим мачићима, увијек је тражило да се играју по његовим правилима. Ако је игра била такмичарског типа, маче је жељело да побиједи по сваку цијену. Није помагало другима и није вољело да дијели своје играчке и слаткише. Његово понашање се није свиђало другарима, па су почели да га избјегавају и тако је постало потпуно одбачено. Дане је проводило усамљено. Друштво му је правио само мали плишани медвјед. Било је све тужније и тужније. Једног дана је изашло на улицу и чуло плач. То је био мали миш. Маче га је питало зашто плаче а миш је одговорио да је гладан јер већ неколико дана није ништа јео. Сажалило се маче на мишића и донијело му из куће топлог млијека. Миш је био веома захвалан. Када је сљедећег дана маче изашло напоље, угледало је пса који је био много тужан. Бол му се осликавао на лицу и видјело се да га нешто мучи. Када га је маче упитало какав проблем има, пас је рекао да му је у шапи трн. Иако се плашило крви, маче је помогло псу и извадило трн из његове болне шапе. Пас је захвалио мачету. Био је срећан и свима је причао о мачету које му је помогло. Сусрет са гладним мишићем и повријеђеним псом пробудио је осјећаје у мачету за које до тада није знало. Осјетило је задовољство и срећу коју можемо да осјетимо само када помажемо другима и срећу дијелимо са њима.

Другари који су раније одбацили маче због његовог себичлука чули су за његова добра дјела и одлучили да га позову да се опет игра са њима.