Невјерна Вера

Једнога топлог дана, у пролистало прољеће, на овај свијет дошла је Вера, мала пчелица, једна од многих принова које су тада стигле у њихову топлу кошницу.

У почетку, Вера је вољела то што има тако велику породицу, што се сви држе заједно и то што је имала доста друштва за игру. Али, с временом су стизале обавезе и Вера их је морала примити. Све је мање времена проводила са другим пчелама, обично је сама ишла по полен, за игру није имала времена, а међу породицом се није осјећала најбоље. Мислила је да искоришћавају њен труд, да је она у тој породици само радник. Осјећала се као да је више не воле. Дуго је Вера о томе размишљала, онако потајно и насамо, просто није имала жељу никоме рећи како се осјећа, већ је одлучила да сама донесе одлуку шта ће са својим животом. Схватила је да мора отићи, да је околина око ње превише унесрећује и да од сада жели сама одлучивати шта ће да ради, а шта не.

Тако се једне вечери, док су остале пчелице спавале, полако искрала из кошнице и напустила њихову ливаду. Дуго је летјела желећи побјећи што даље од свега, али постајала је све уморнија и уморнија, била је ненаспавана, гладна, и крила су је јако бољела, те је помислила да се мора спустити на неки цвијет. Али била је ноћ, све цвијеће је већ давно затворило своје латице. Вера је гледала по ливади тражећи неки, макар и најмањи, цвјетић који би јој могао пружити топлину дома, али на тој ливади га није било, а она је била преуморна да би летјела до сљедеће. Поново се осјетила усамљеном, одбаченом и непожељном. Када ју је снага већ почела издавати, спустила се на један маслачак. Иако је био затворен, она је легла на њега и обмотала се којом латицом, мада јој је још увијек било хладно. Лежала је и плакала размишљајући да ли је игдје на овом свијету она добродошла, док није тако заспала у властитим сузама. Убрзо, свануло је, и Веру је пробудио бљесак јутарњег сунца. Била је гладна, али се није знала снаћи на овој ливади, која јој је непозната, није знала пронаћи храну. Срећом, угледала је неке пчеле које плешу пчелињи плес, плес којим се показивао или пут који води ка храни или ка опасности. Међутим, Вера је била млада пчелица и није знала разликовати ове двије врсте плеса, те је набасала на опасност. Пред њом се нашао страшни и ружни стршљен. Јако се препала. Сва је дрхтала од страха док јој се он лагано приближавао. Али имала је луду срећу. Таман када се огроман стршљен приближио њеном уплашеном лицу, наишли су Верини родитељи и сека. Тата ју је спасио од опасности, а мама Ива и сека Искра су је смиривале топлим гласом и загрљајима – биле су љуте, али им је било драго што је поново виде. Сада је поново цијела породица могла бити на окупу.

Вера је научила лекцију. Дошла је до сазнања да од живота и његових проблема не треба бјежати, него треба да станемо и суочимо се са њима. И схватила је да радити морамо, и да у породици не ради само она већ и сви остали, јер како би иначе живјели ако не иду скупљати храну за себе. Али, најбитнија од свих лекција које је тога дана схватила јесте да је код куће ипак најљепше, јер нико нам не жели толико доброг као они који су нас отхранили, а кућа је тамо гдје су и они.